TO JE BIO SAMO PIKNIK

„A ja, ja sam pla­ka­la, ali ni­jed­na su­za se ni­je sli­la iz mo­jih oči­ju. Ko­li­ko sam že­le­la da se to ne de­si. Ko­li­ko sam sa­mo ža­li­la mo­ju Ma­mu, mo­ju ro­đe­nu maj­ku. Ho­da­le smo u ti­ši­ni, sko­ro tr­ča­le da se vra­ti­mo ku­ći i na­đe­mo onaj pri­vid si­gur­no­sti ko­ji su nam pru­ža­li do­bro po­zna­ti zi­do­vi. Bi­ti u za­klo­nu od na­ših pod­sme­šlji­vih pri­ja­te­lja od ju­če, od voj­ni­ka sa­di­sta, u za­klo­nu od opa­sno­sti ko­ju je do­no­sio sva­ki iz­la­zak na uli­cu sva­kog čo­ve­ka, sva­ke že­ne i sva­kog je­vrej­skog de­te­ta. Jed­no sklo­ni­šte, u ko­jem je ži­veo je­dan ne­mač­ki ofi­cir i je­dan par iz­da­ji­ca, ali sklo­ni­šte ipak, jer je ono ima­lo vra­ta ko­ja se mo­gu za­tvo­ri­ti i ko­ja ni­ko još ni­je že­leo da pro­va­li. Če­ti­ri oso­be ko­je kri­ju svo­je ose­ća­nje po­ni­že­no­sti, stre­pnje i stra­ha pred bu­duć­no­šću.“ - Reli Alfandri Pardo