KRITIKA ČISTOGA UMA

U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma.
Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je.

U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam?

Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te.

Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti.

Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas.

Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti.

Preveo Dr Nikola Popović.