ZIMSKI DNEVNIK

Nositi nesˇto, neki teret, to je susˇtina svih poslova. Taj teret, polako, nositi, stic´i c´u, nema zaustavljanja, mogu, taj teret, polako, nositi, mogu, nositi, taj teret, stic´i c´u, nositi, polako... To je pesma svih poslova.
Prizori i atmosfera koje nam prenosi Srđan Valjarević u svom Zimskom dnevniku kao da dolaze iz nekog davnoprošlog vremena. Ovi lucidni i duhoviti dnevnički utisci bude uspomene koje bi se mogle nazvati nostalgičnim da danas, trideset godina kasnije, ne prizivaju ono turobno i depresivno doba izolacije, kada je sve počelo da se srozava, obezvređuje i degradira: i nazivi gradova i ulica, i junaci iz detinjstva, i granice rođene zemlje, i normalan doživljaj sveta. Ali iako su te zime devedesetih bile zime pod sankcijama, u oskudici i beznađu – ipak se živelo, smejalo, igralo i radilo kao da se u susedstvu, u dojučerašnjoj domovini, nisu već uveliko kovitlali vetrovi rata...Zimski dnevnik je postao kultna knjiga autentične srpske proze s kraja XX veka, utoliko pre što je pisac na privlačan, prepoznatljiv i duhovit način oživeo i grad i period koji su bili, u vreme kada se radnja odvija, sve drugo samo ne privlačni. Pritom, ovaj roman nije sačinjen samo od piščevih dnevničkih zapisa i intervjua sa svojim savremenicima koji su oslikali duh grada u jednom neveselom trenutku nego i od umetničkih fotografija Vesne Pavlović, koje pričaju svoju priču i skladno obogaćuju Valjarevićev neodoljiv urbani narativ.