ZAPISI SA DUNAVSKOG PESKA

Iz književne zaostavštine.

Slutim da nedovoljno pamtimo svoj grad. Strepim da ga nedovoljno razumemo. Nedovoljno osluškujemo. Nedovoljno primećujemo. A Beograd traje i u sadašnjosti: potavneo, ogoleo, ojađen i obeznađen, ali traje. U raznolikim menama dana i godina, u oticanju ljudskih života, kalemegdanski bedem, uspravljen nad rekama, ustremljen ka nebesima, bdi, nepomeriv, nad surovim postojanjem Balkana, na čijem pramcu plovi kroz vekove.

Iz zaostavštine neumornog hroničara beogradske prošlosti izranja još jedna knjiga literarnih minijatura, dragocenih zapisa o Beogradu i savremenicima Svetlane Velmar-Janković koji su živeli u njemu. Ovim izbrušenim književnim biserima o kuli Nebojši, Košutnjaku, Višnjičkoj banji, Tašmajdanu, Grčkoj kraljici, Kalemegdanu ili Čitalištu pridružuju se i zapisi o Ivi Andriću, Meši Selimoviću, patrijarhu Pavlu, Borislavu Pekiću, Ivanu V. Laliću, Vavi Hristiću i još desetak znamenitih Beograđana, ali i zapisi kao što su Gluvina, Hilandar i Kosovo, reči, hramovi i istorijska poprišta posredno uronjeni u povesnicu srpske prestonice.

Pod rukom majstora i poznavaoca davnih događaja i iščezlih toponima, zaturenih u vrtlogu vremena, ovi redovi nisu samo puke reči koje bi Dunav sprao sa svojih peščanih obala, već prerastaju u zapise uklesane podjednako u srpsku istoriju i njenu književnost. Istovremeno, oni su, pored Dorćola i Vračara, završna, treća knjiga priča koju je Svetlana Velmar-Janković zamislila da posveti Beogradu.