RAHILJA

og leta 1954. Svjatoslav Kojfman nije mogao da dočeka početak školske godine. U SSSR-u su, ako mu je verovati, u osmi razred uveli anatomiju, što je dalo krila mašti četrnaestogodišnjaka. Udžbenik je, međutim, prevazišao njegova očekivanja. Nije ni sanjao da su ljudi u njima baš toliko obnaženi. Potonje slične događaje Kojfman – sada već profesor engleske književnosti – odredio je kao deflorisanje pogleda na svet. Prokockano devičansko poverenje. Gubitak koji se više nikada ne može nadoknaditi. Fiziologija je ipak fiziologija, a sa zakonima prirode ne možemo se igrati. A tek sa zakonima sudbine!

Glavni junak romana „Rahilja” ruskog književnika Andreja Gelasimova (1965) tada je shvatio da sistem funkcioniše kao prevara. Obećava kule i gradove, a nudi samo odgovornost i težak rad. Odmah mu je bila jasna još jedna pravilnost. Priroda obmane je takva da kad god nas nasamari, mi opet žudimo za njom. Možda je čoveku nužan san, obećanje potpune sreće. Kojfmanov se ideal zove Rahilja. Biblijska nesuđena ljubav, koju gubimo dok nam život prevarom podmeće drugu. Možda se upravo iz te neutažive žudnje posle LJudmile ženio Verom i Natašom, a prevalivši pedesetu, našao se u stanu prve supruge dok je ona, poput većine Rusa, čeznula za emigracijom. Osećanje potpune sreće, međutim, ni u Americi ne traje više od minute. Negde u atmosferi, ili iznad nje, dešava se nešto neshvatljivo i sve se sjedinjuje i poklapa – na tren...