PESME

U 20. veku tri su imena postavila grcku književnost na vrlo visoko mesto: Kavafi, Kazancaki i Seferi. Nobelova nagrada 1979. godine istaknula je u prvi plan Odiseja Elitija, pesnika oko cijeg imena nije vijorila dnevna slava i koji je rastao u uzdržanosti, nepopustljivosti, diskreciji i jednoj vrsti gordosti. Eliti je uveliko u tokovima zapadnoevropske misli. On je nastojao da na suštinu onoga što se zove grcko gleda posve razlicito od vecine pesnika. Eliti je odbacio obicaj da se hvata za neposredne reminiscencije i evokacije mita, kozmicko je pretpostavio etnickom, njegova slikovitost je umna a ne folklorna, njegovo videnje prirode je sublimisana misao o prapocelima a ne puki opis ili ushicenje egejskim pejzažom u ciju je slavu ispevao mnoge pesme. On je pesnik izvan užurbanosti dana, njegove pesme nisu lake niti su privlacne na prvi pogled. U traženju novih ili neobicnih oblika izražavanja otišao je daleko, do same srži iskaza. Eliti sve snažnije urasta u tle moderne poezije i ne samo grcke.