NIŠČI

Seobe Crnjanskog, situirane u jednu drugu epohu i na drugo mesto i Stevanovićevi Nišči dva su velika nacionalna epa, dve do tragičnosti uverljive, u umetničkom smislu sušte istine o srpskim lutanjima, stradanjima i potucanjima, koje srpske kulturne pseudoelite, prelešćene vašarskom litografijom na kojoj su izobraženi, izmaštani nacionalno podobije i fiktivna postignuća, nisu umele (ili pre nisu htele) valjano da pročitaju i razumeju.

Svetislav Basara

Nišči su svakojako najčudnija knjiga u novijoj srpskoj književnosti, knjiga koja je u najvećoj meri izrasla sva iz ovog jezika i sva zanesena njegovom „sladošću, milozvučnošću, nebeskom uznositošću“, mada je, u isti mah, rekla i najsumornije istine o mentalitetu o kojem taj jezik svedoči. Ovaj roman spaja u sebi gotovo sve tradicije umetničkog pripovedanja, od srednjovekovnog do realističkog i modernog, ali se nijednom tradicijom ne zadovoljava, nego teži da se izgrađuje prema sopstvenim „pravilima samosazdanija“...

Ljubiša Jeremić

Nije problem u tome što je Vidosav Stevanović proteran iz srpske književnosti onda kad se sukobio s banalnim nacionalizmom koji je Srbiju i odveo tamo gde je odveo, nego je problem što se ta praksa nastavlja, a to ponajbolje govori da je banalnost još na delu. A on je žestoko kritikovao ono što ne valja u njegovoj naciji. Ako je neko nacionalni pisac, onda je to Vidosav Stevanović.

Mirko Kovač