BELE NOĆI SIVOG SOKOLA

Ovaj roman triptih, svojevrsna sotija, možda je najoriginalnije delo proze koja je neminovno u vezi sa urbanim pejzažima. Ali ne kao slavljenje grada ili njegovo otuđenje u razočarenju glavnog junaka, već kao opis onih epizoda rituala života u kojima svi učestvujemo. Neminovno, ironija i sarkazam su jedno od glavnih Dragićevih uporišta ali i sve „vrednosti“ kojima se naša urbana stvarnost ponosi kao vrhunskim civilizacijskim dostignućima. Povratak glavnog junaka iz rata u depresivne devedesete u vreme inflacije, otimačine, nevladinih organizacija, „kolektivne krivice“, političkog licemerja i mešetaranje stvara niz situacija i briljantnih opisa vremena i prilika koje još uvek nisu deo istorijskog pamćenja. Otklon ka tradicionalnom je takođe deo Dragićeve ironijske distance. Ovaj roman nepristajanja, gargantuelovskog humora, karnevalskog vremena, likova i karaktera govori ono o čemu svi glasno ćute jer o trpeljivosti ne žele da pričaju, a hrabrost je apstraktna kategorija života svagdašnjeg.