ANTON ILI VREME BEZVREDNOG ŽIVOTA

"Ovo je istinita priča. U Nemačkoj je 1939. godine osnovan Državni odbor za naučno izučavanje teških naslednih i stečenih bolesti. Tako je ozvaničen zločin. Mentalno bolesni ili fizički defektni dečaci i devojčice otimani su iz porodica i odvođeni u specijalizovane ustanove. Tamo su ubijani. Neki direktno. Drugi su umirali od posledica surovih medicinskih eksperimenata.
Anton se rodio kao najmlađe dete u brojnoj, skladnoj porodici. Rastao je voljen i mažen. Bio je nežan i maštovit dečak. Zanet bajkama. Nenadmašan u matematici. Izuzetno vešt sa olovkom i bojama. Ali, jednog dana oborio ga je tramvaj. Od tada je hramao. I mucao.
Anton nimalo nije ličio na uzor dečaka sa propagandnih plakata fašističke vlasti.
Mučili su ga i drugovi i učitelji. Tući Antona bilo je dopušteno. Kinjiti Antona bilo je poželjno. Jer Anton je, kako je objasnila nastavnica rasnog vaspitanja, beskoristan stvor koji domovinu mnogo košta. A domovina je u ratu, i ta bi se sredstva mogla korisnije upotrebiti.
Uprkos strahu, Anton je redovno išao u školu. Anton je morao da ide u školu. One koji nisu bili sposobni za učenje, odvodili su u institucije za naučno izučavanje teških naslednih i stečenih bolesti.
A onda je, ipak, poverenik Državnog odbora zalupao na vrata...
Roman ANTON je nežna, potresna i snažna priča o vremenu kada su u ime ideja činjeni strašni zločini. Ali, to je i priča o ljubavi. O plemenitosti, dobroti i požrtvovanju. O sitnicama koje darovanima spasavaju život i nadu, a darodavcima dušu.
Roman ANTON je i opomena. I upozorenje. Jer, ne zaboravimo: ovo je istinita priča."